Skip to content

ПОГОВОР

Небојша Ромчевић

Режија: Спасоје Ж. Миловановић

О ПИСЦУ

Небојша Ромчевић (Београд, 1962) српски је драмски писац, сценариста, театролог и редовни професор Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду.

Аутор је бројних научних радова из области театрологије и учесник научних скупова у земљи и иностранству. Његов стваралачки и научни рад обухвата драмску књижевност, позоришну теорију и филмску и телевизијску драматургију.

Троструки је добитник Стеријине награде – једном за театрологију и два пута за драмски текст. Добитник је и награда за најбољи сценарио на фестивалима у Новом Саду, Монпељеу и Луцерну.

Његове драме преведене су на бројне светске језике, међу којима су енглески, француски, немачки, руски, шпански, бугарски, пољски, словачки, украјински, каталонски и словеначки, и извођене су на позоришним сценама у земљи и иностранству.

Као сценариста потписује сценарије за више телевизијских серија и филмова, међу којима су Кордон, На лепом плавом Дунаву и Мирис кише на Балкану.

Међу његовим најзначајнијим драмским делима издвајају се: Силе у ваздуху, Зимски дворац, Гробљанска, Лаки комад, Terra Incognita (Њујорк, прича са источне стране), Проклети Ковалски, Каролина Нојбер, Кривица, Парадокс, Брод љубави, Оговарање и ПР.

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉА

Спасоје Ж. Миловановић (Крушевац, 1971) драмски је писац, драматург, редитељ, театролог, позоришни критичар и универзитетски професор.

Дипломирао је и магистрирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, где је и докторирао. Током своје каријере обављао је бројне значајне функције у области позоришне уметности и културе: био је директор Драме Народног позоришта у Београду, драматург Крушевачког позоришта, главни и одговорни уредник Културно-просветне заједнице Крушевац и телевизије „Плус“. Данас је управник Народног позоришта Ниш.

Доцент је на Академији уметности, где предаје предмете Историја светске драме и позоришта и Историја српске драме и позоришта, а професор је и теорије и историје сценских и аудио-визуелних уметности у Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“.

Оснивач је, директор и коселектор Фестивала позоришта и драме балканског културног простора „Театар на раскршћу“, једне од најзначајнијих регионалних позоришних манифестација.

Као аутор, драматург или редитељ потписује више од 100 позоришних пројеката у земљи и иностранству. За свој рад добио је више од 200 појединачних и колективних награда за драмски текст, драматургију, режију и представе у целини.

Председник је Заједнице професионалних позоришта Србије и потпредседник међународне позоришне мреже „7+“. Члан је Удружења драмских уметника Србије, Међународног удружења позоришних критичара и театролога, Удружења драмских писаца Србије, Удружења књижевника Србије, ПЕН центра Канада, Edmonton Arts Council и организације Rotary International.

Оснивач је и директор организације TRD „Creation Process“ у Едмонтону (Канада).

Аутор је седам монографија и научних књига, као и три збирке поезије. Његова поезија преведена је на енглески, шпански, бугарски, румунски и шведски језик.

Овлашћени је судски вештак за област драмске уметности, ужа област филмска и телевизијска режија.

Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос култури Србије, а носилац је и почасног звања амбасадор позоришта Алберте (Канада).

РЕЧ ПИСЦА

Писање о животима познатих, или непризнатих, хероја и жртава који имају своје место у митологији коју називамо историјом готово увек води у један од два правца. Или настаје досадна еулогија о „великом човеку“, коме се придода неколико шармантних мана како би деловао уверљивије, или још једна прича о судару изузетног појединца са бедном чаршијом која никада нема разумевања за изузетност. И једно и друго подједнако је предвидиво.

Проблем је и у томе што се писац увек суочава са већ формираном представом о личности о којој пише, са моделом у који је њен живот већ изливен. Потом следе неизбежна питања: да ли је та особа заиста била таква, да ли су историјске чињенице правилно употребљене, да ли је нарушена историјска истина. А историјска истина, nota bene, не постоји – као што, уосталом, не постоји ниједна апсолутна истина. Тада на сцену ступају историоманијаци, специјализовани за тривијалне податке из популарних историјских часописа, уверени да је управо дошло њихових пет минута да докажу како је живот био неправедан према њима, а вас, незналицу, наградио приликом да о томе пишете.

Подаци до којих сам дошао о Богобоју Руцовићу били су подједнако незанимљиви и водили су ка већ виђеној причи о „несхваћеном генију“. Зато сам се определио за једино здраво решење: пиши онако како ти се допада, уживај у процесу и плачи над резултатом. Историјске истине не постоје; оне су само пројекције смисла које садашњост накнадно уписује у бесмислену прошлост. Али зато постоји уметничка истина, а њу једино потврђује реакција публике.

Читава историја је, заправо, велико оговарање прошлости и оних који су нас довели до места на коме се данас налазимо. Зато у овом комаду нисам ни увео Богобоја на сцену. Траг о њему оставили су други – добронамерни или злонамерни, увек субјективни, увек говорећи подједнако о себи колико и о ономе кога описују.

Тако је и овај комад још једно оговарање Богобоја Руцовића, будванског глумца који се на београдској сцени кајао због својих животних избора. Нећете сазнати ко је заиста био Богобој, као што то нећете сазнати ни у једном другом уметничком делу. Можда ћете само препознати да је јавно мњење одувек било токсично, злонамерно и лако подложно обликовању.

Небојша Ромчевић

РЕЧ РЕДИТЕЉА

ЗАХВАЛНОСТ ПУБЛИЦИ

(из драматуршко-редитељске забелешке)

Представа Поговор, настала у копродукцији Народног позоришта Ниш, Беоарта из Београда и Народне библиотеке Будва, заснована је на адаптацији драме Оговарање Небојше Ромчевића.

Адаптација обухвата како сажимање и ново тумачење појединих сцена, тако и поигравање оним што долази после фикције. Ослањајући се на Ромчевићеву жанровску разиграност приче о Богобоју Руцовићу, односно на одјеке његовог живота и рада – јер, како и сам аутор каже, „живот се састоји од низа сцена различитих жанрова“ – Поговор настоји да повеже драмску фабулу са стварношћу, не скривајући чињеницу да смо у позоришту, овде и сада.

Управо онако како нас позоришна традиција учи, на крају се изводе закључци из испричане повести и упућује захвалност публици.

Спасоје Ж. Миловановић

Када се игра ова представа?

Све предстојеће термине можете пронаћи на страници Репертоар.